СВЕТУ ЛИТУРГИЈУ ЧУВАТИ

[Нуглашица]

БОГОСЛОВСКА РАЗМАТРАЊА

Један од главних разлога за тајне молитве јесте мистичка природа богословља. И катафатичко (богословље речи) и апофатичко (богословље молчанија, ћутања) јесу део православног богословља. Будући да је и једно и друго део наше вере, и једно и друго је део наше молитве. Не може се свака истина о Богу појмити умом, па према томе, не можемо ни сваки део Литургије ''уграбити'' својим ушима.

У нашој Литургији је заклоњено оно што је најдрагоценије и најсветије. Олтар је заклоњен иконостасом, чији је циљ да уједини два дела цркве,Светилиште и лађу. Иконостас је нешто што је управо супротно од баријере: далеко од тога да нас одсеца од онога што је иза њега, он нас тајанствено доводи у саму присутност олтара.

Свети Дарови су прекривени током Входа. И опет, то је аспекат јерархијске природе и мистичког момента нашег богослужења. Оно што ћемо окусити, и оно што ће постати део нас самих, скривено је од наших очију.

Тело монаха је прекривено чак и пред очима епископа и његове сабраће монаха, као што и жена из сличних разлога носи покривало за главу. И монаси и жене су својевољно прихватили живот у послушању. Из тог разлога су њихова скупоцена тела (у случају монаха) и њихове скупоцене главе (у случају удатих жена) прекривени. Покривач је, ма како то чудно звучало, свеславни и драгоцени знак њиховог смирења. Смирени су крунисани, и њихова тела и главе сматрају се скупоценима, због чега морају да буду прекривени.

Слично томе, и неке молитве су заклоњене од наших ушију, због њихове драгоцености пред Богом. И док хор током Анафоре пева, ''епископ најпре тајно изговара молитву призива, а онда три пута молитву трећег часа... То су уистину најсвечанији тренуци духовног богослужења међу службама источне Православне цркве''20). Према томе, Анафора (Приношење) се сасвим извесно означава као време када треба бити покривен мистичним ћутањем незнања, како наше чулно опажање чињеница не би ометало умно схватање натчулне истине које изражава божанска Жртва

[Нуглашица]

ПОЗНИЈИ ОЦИ ЦРКВЕ И МОДЕРНИ БОГОСЛОВИ

Свети Герман Цариградски указује да је сама природа молитве народа различита од природе молитве свештеника. Према томе, чак и ако не помиње непосредно тајну молитву, он у најмању руку показује да су оне сагласне са вером коју је примио од својих претходника. Свети патри јарх пише да ''преграда испред олтара указује на место молитве: изван ње је место за народ, док је унутрашњост, Светиња над светињама, приступачна само за свештенике''21). Он бива још одређенији када, тумачећи Велики вход, пише: ''Свештеник са одважношћу приступа престолу благодати Божије и искреног срца и у поуздању вере беседи са Богом. Он више не беседи кроз облак, као што је чинио Мојсеј у шатору, него непокривеног лица созерцава славу Господњу. Он је научен божанском познању Пресвете Тројице и вере и 'лицем у лице' обраћа се Богу, тајанствено објављујући тајне скривене од памтивека и од поколења, али које су нам сада откривене јављањем Сина Божијег... Бог је уистину невидљиво беседио са Мојсејем и Мојсеј са Богом: сада тако и свештеник, стојећи између два херувима у светилишту и клањајући се због страшне и несхватљиве славе и блистања Божијег, и созерцавајући небеску Литургију, он бива посвећен чак и у блистање живототворне Тројице... Свештеник созерцава и објављује трисвето величање серафимских сила и четвороликих бића. Будући заклоњен херувимима и серафимима који гласно ускликују, он објављује: ''Победничку песму певајући...“22)

Говорећи о поклонима и са њима сједињеним молитвама које свештеник твори током Анафоре, свети Герман пише: ''Свештеничко служење божанске тајне док се приклања показује да он невидљиво беседи само са Богом: јер он созерцава божанско просветљење, он бива озарен блистањем славе лица Божијег...“23)

На почетку свог коментара на Литургију оглашених, свети Николај Кавасила пише:

„На почетку, свештеник позива народ на молитву, јер је он назначен за ово служење и из тог разлога је постављен испред народа. Он је овде такође и као њихов представник и посредник, тако да његова молитва може да буде веома делотворна... Истовремено, они за које се моли доприносе колико год могу својим врлинским владањем, молитвама, благошћу, правдом и свим осталим за шта знају да је Богу угодно...''24) Овде видимо начело да не могу сви подједнако делити са свештеником учешће у божанској служби. ''Истовремено, док ђакон изговара прозбе а благочастиви народ се моли, сам свештеник се, унутар олтара, у тиш ини моли за присутне и за тај свети дом...''25) Када заврши ''своју тајну молитву, свештеник онај стих који објашњава изговара наглас, тако да га сви чују, јер је то закључак и славословље; он жели да на тај начин сви верни учествују у његовом похвалном појању, како би васцела црква узносила хвалу Богу. И заиста, читаво сабрање се уједињује у његовој молитви, јер када он изговара славословље, сви верни одговарају: 'амин' и, изговоривши ову реч, они присвајају све речи јереја''26).

Ово још снажније наглашава неубедљивост оних ранијих аргумената којима се тврди да, с обзиром на то да народ изговара ''амин'', целокупна свештеникова молитва мора да се чује. И опет, током другог антифона, ''свештеник са своје стране изговара молитву за све верујуће који се моле заједно са њим, молећи да сваки од њих добије од Бога оно што је њему лично на корист... и опет... сам крај молитве... изговара наглас''27). После Јеванђеља, објашњава св. Николај, ''свештеник се још једном моли за самога себе и за присутне, да неосуђено стане пред свету трпезу и да верни који се моле са њим буду удостојени причешћивања Светим Тајнама''28). После Великог входа, ''свештеник се темељно припрема, очишћује се молитвом и бива спреман за жртвоприношење''29). Ова молитва је лична, али је она истовремено и једна од оне три поменуте ствари којима он такође ''припрема и присутни народ за ову благодат''30). Свети Николај потврђује да је истински дионисијевски богослов када, тумачећи завршетак Литургије, пише:

''Након што је жртвовање завршено, са закључним славословљем и након што су свети обреди ваљано одслужени, требало би приметити како свештеник, да тако кажемо, приводи крају своје општење са Богом и постепено силази са тих висина да би беседио са људским родом. Он то чини како доликује свештенику, јер то чини са молитвом, тако да и начин и место његове молитве символише овај силазак. Као прво, он се унутар олтара лично обраћа Богу и тајно се моли за самога себе. Затим излази из олтара и, стојећи усред збора, гласно изговара, тако да свако може да чује, молитву заједничког мољења за Цркву и за све верујуће''31).

Свети Симеон Солунски говори нам о неким тајним молитвама свештенства, које се узносе док хор пева нешто сасвим друго. Он нам каже да тајно кађење пре вечерње и јутрења означава ''божанску славу и благодат коју свештенику даје анђео, и да је дом Господњи преиспуњен славом''32).

Исто тако, онима који би да кажу да је њихово право да чују тајне молитве, јер је Литургија дело народа и јер смо ми подједнако део ове службе као што су то и свештеници, свети Симеон одговара: ''Божанствена и најсветија служба над службама је... издвојена и потиче само од Исуса, и она је задатак свештенства... Она је нешто особито, дело Самога Бога и могу да је врше једино свештеници и нико осим њих''34).

Осим тога, није било потребе да им се гласно говори током служби које су одржаване у Солуну, ''јер свештеничке молитве Богу помињу ствари о којима појци певају'''35). Другим речима, чак и ако су речи (које чита свештеник док поју појци, нап. прев.) другачије, суштина је иста.

Исто тако и данас, свештеник, ђакон, хор, па чак и сабрање верујућих -сви понаособ имају своју улогу у богослужењу - исти је циљ, али су функције различите. Симфонијски оркестар изгубиће своју лепоту уколико сви буду свирали исту мелодију или ако би сви свирали први део. Потребна су и друга и трећа виолина, као и друга и трећа труба, као што су потребне и прва виолина или прва труба. Чак и труба и бубањ доприносе лепоти као целини. У ствари, прихватањем свога места трубе, бубњеви, чинеле, итд. достижу већу лепоту од оне коју би икад могли да достигну, било сами, било покушавајући да доминирају музичким комадом. На крају, наравно, мора да постоји и један диригент. Само ако сваки верујући испуњава своју улогу, усаглашавање мелодија може да оствари тражени заједнички циљ блиставог извођења класичне композиције или, како је то изразио св. Дионисије, „због те богонадахнуте, јерархијске хармоније, свако је способан да, колико је то њему могуће, буде причастан Ономе, Који је истинска Лепота, Мудрост и Доброта“36).

Наш осврт на св. Симеона завршићемо коначним описом значаја тајних молитава као оних које су повезане са јерархијском природом наше свете Цркве. Он пише:

''После молбе долази прозба и приклањање главе, када сви повијају главе и стоје у тишини, означавајући безгранично страхопоштовање које дугујемо Богу, пројављујући наш положај слугу и потчињеност. Кад свештеник моли Бога, јединог светог Господа Који обитава на висинама Своје славе и све види, Којем смо сви ми потчињени и телом и душом - када проси божански благослов, опроштај наших вољних и невољних грехова и наше овоземаљско и небеско добро, он подиже главу, будући укрепљен од Бога. Свештеник, који се усправља са народом, благодари Богу и пева: 'јер Теби приличи да нас милујеш и спасаваш и даје отпуст''37).

На светог праведног Јована Кронштатског, којега злоупотребљавају да би подржали све врсте страшних новотарија, неки се позивају као на заговорника гласног изговарања молитава. Овај човек Божији је, заправо, рекао да ''свештеник или епископ многе молитве изговарају за себе; било би много корисније за умове и срца хришћана када би били свесни потпуног текста Литургије''38). Он, у ствари, није рекао да би те молитве требало изговарати гласно, него да би за мирјане било добро да знају за шта се они (свештеник или епископ) моле. Наравно, свако је у стању да у било које време прочита, за себе, те молитве. Нико то не пориче! Уистину, сам отац Јован је ове молитве изговарао тако, да су биле једва чујне чак и за оне који су се налазили поред њега у олтару39).

Савремени епископ Грчке цркве,следбеник Светог Предања,напомиње да тихо изговарање тајне молитве током Малог входа, у којој се помиње анђелско учешће у божанској Литургији, наглашава чињеницу да је творевина и видљива и невидљива, да анђели служе заједно са људима40). Овај јерарх такође саопштава (мада се мора признати да он то не тврди отворено) да је један од разлога за тајне молитве током Анафоре намера да се покаже да се ''ова тајна не може објаснити људским језиком. Њу разумеју они који су благословени да верују у Христа''41).

[Нуглашица]

ТЕКСТУАЛНА РАЗМАТРАЊА

У последњем поглављу, једноставно бисмо желели да се осврнемо на неке од тајних молитава. У већини случајева, сами текстови показују зашто би требало да буду „тајни“. На пример, током јутрења, ''док се читају последња три псалма, свештеник, стојећи пред царским дверима, тајно - тј. нечујно, за самога себе, чита јутарње молитве, као заступник народа пред Господом''42). Док тајно чита молитве, чини то ''непокривене главе, у знак покајања и скрушености ражалошћеног Адама''43). Свети Симеон описује и објашњава молитве које свештеник тајно изговара током читања Шестопсалмија. Он нам каже да ''као посредник пред Богом, свештеник приноси Богу јутарње молитве посредством онога што је речено, допуњавајући га оним што је отпојано, јер се све допуњује свештенством''44). Друга молитва указује на прозбени карактер молитава. Свештеник се моли: ''Помени, Господе, све оне који су са нама и моле се са нама и спаси их силом Својом''. Даље, у петој молитви, он каже: ''Помени, Господе, оне који созерцавају и који опевају Твоју славу... Ти буди њихов помоћник, прихвати њихове молбе''. Ми, дакле, видимо да се свештеник моли за нас! Он то чини тихо,између осталог и зато да не би своја добра дела износио пред људе и тако изгубио своју награду! Како је дрско то што га ми као Црква, преко епископа, рукополажемо да посредује за нас, а онда захтевамо да знамо како он то тачно ради! Које ће дете, уздајући се да ће благост његове мајке ублажити очев гнев, захтевати да остане у соби с родитељима док се мајка труди да одобровољи оца?

Током Малог входа, видимо да су молитве наглашено личне. Свештенослужитељ се моли: ''Учини да са нашим входом буде вход светих анђела који са нама служе...'' Убрзо после тога, после певања тропара, у једном делу његове молитве се каже: ''Ти си удостојио нас, смирене и недостојне слуге Твоје, да у овом часу стојимо пред славом светога жртвеника Твога и да Ти приносимо дужно поклоњење и славословље...“ Док се пева ''Алилуја'', свештеник се моли да Бог ''отвори очи ума нашег да бисмо разумели проповеди Твога Јеванђеља''. Током прве молитве верних, свештенослужитељ се моли: ''Удостој нас да Ти приносимо молбе и срдачне молитве и бескрвне жртве за сав народ Твој''. Током друге молитве верних, каже се ''дај нам да невино и неосуђено стојимо пред жртвеником Твојим, а даруј, Боже, и овима који се са нама моле напредак у животу и вери и разуму духовноме''. Током Херувимске песме, он преклиње Бога: ''Погледај на мене грешног и непотребног слугу, и очисти моју душу и срце од зле савести, и оспособи ме силом Твога Светога Духа, да обучен у благодат свештенства предстанем овом светом престолу Твом''. Могли бисмо да наставимо, али суштина је сасвим јасна. Ово су веома лични моменти. Свештенослужитељ обнажен стоји пред Богом и моли да буде одевен у божанску достојност, како би што боље служио Богу и Његовом стаду. Тражити да будемо део тога представља својеврсну дрскост.

Током Анафоре, свештеник је неко ко је удостојен повластице да буде оруђе посредством којег се хлеб и вино претварају у Тело и Крв нашег васкрслог Господа. Он је тај који својим свештенослужењем врши тај чудесни и страшни чин. Он је тај који је за ово био припремљен посредством претходних тајних молитава, као и својим личним, веома усрдним молитвама, које се канонски захтевају од њега пре служења. Он је тај којега је Бог рукоположио за такво дело, а не ми! Чак и ако отпустимо оглашене, вероватно је да су ту још увек присутни православни хришћани који се нису припремили чак ни да приме скупоцено Тело и Крв, а камо ли да непосредно учествују у овој свештеној Тајни - ако претпоставимо да би мирјанин икада и могао да учествује у томе. То је разлог због којег молитва Анафоре није за нас. Ми учествујемо у ономе што је за нас. Из тог разлога свештеник обзнањује: ''Узмите, једите'' и ''Пијте из ње сви''. То је наш удео - да скрушено, бојажљиво, благочастиво и радосно примимо Дарове које нам је Бог дао кроз Свог верног свештеника. Не дозволимо да будемо прибројани уз Кореја и оних 250 људи који су пропали, покушавајући да задобију исувише велики удео у божанским тајнама за које нису били припремљени да њима руководе. Будимо благодарна чеда која су добила чудесно наслеђе, наслеђе које превазилази сваку реч. Немојмо негодовати, јер ћемо тиме учинити себе неприкладнима за примање божанских Тајни.

[Нуглашица]

ЗАКЉУЧАК

Као закључак, наводимо да смо видели да не постоје јасна сведочанства да су се молитве уистину могле чути у раној Цркви, али да постоје сведочанства да су тајне молитве могле постојати још у врло раном периоду. Видели смо да се начело тајних молитава налази у светим канонима Мајке Цркве, канонима који су одобрени Васељенским сабором. У Типику су сасвим прецизно прописане одређене молитве које треба тихо изговорити. Измена у томе значи ступање у литургијске реформе, иако знамо да су свештеници положили свечану заклетву против тога.

Видели смо да би, због времена које би то одузело, било непрактично да се све тајне молитве читају наглас. Напоменули смо да би, уколико желимо дуже службе - а то стварно желимо - требало да додамо оно што уистину припада богослужењима, тј. су делове које су због немара и лењости били уклоњени. Осим тога, свештенику је потребно извесно време које ће провести насамо са Богом, како би боље извршио своје служење у олтару. И заиста, тихо читање неких молитава помаже току божанске службе.

Видели смо да сваки од Отаца Цркве, када говори о тајним молитвама, говори о њима или са одобравањем или их прихвата као готову чињеницу (једини изузетак је св. цар Јустинијан, који допушта да се покуша са увођењем нове праксе у Цркву). Видели смо да су саме молитве писане тако да их свештеник тихо изговара, а да мирјани учествују у свему што се односи на њих.

Кирило Кватроне

Фусноте:

1a) St. Symeon of Thessalonica, Treatise on Prayer. An Explanation of
Services Conducted in the Orthodox Church. H. I. N. Symmons, trans.
Brookline, MA: Hellenic College Press, 1984, chapter 40.
1) Ibid.
2) Ibid.
3) Ibid, 41.
4) Ibid.
5) Kucharek, Casimir, The Byzantine-Slav Liturgy of St. John Chrysostom: Its
Origin and Evolution, Allendale, NJ, Alleluia Press, 1971, 560 n31, n32, n33.
6) Bouyer, Louis, Eucharist: Theology and Spirituality of Eucharistic Prayer,
Charles Underhill Quinn, trans., Notre Dame:University of Notre Dame
Press, 1968, 368, 369.
7) Ibid, 368-370.
 Ibid, 370.
51
9) St. Agapius and St. Nicodemus, compilers, The Rudder, d. Cummings,
trans. Chicago: The Orthodox Christian Educational Society, 1983, 560.
10) Kovalchuk, Feodor, S., ed. Abridged Typicon, 5,. Canaan, PA: St. Tikhon's
Seminary Press, 1985, 106.
11) Bouyer, 376.
12) Kucharek, 560, 561.
13) Ibid, 561.
14) Bouyer, 367.
15) Ibid.
16) St. Nicholas (Cabasilas). A Commentary on the Divine Liturgy. J. M.
Hussey and P. A. McNulty, trans., London, SPCK, 1983, sec. 29, p. 75.
17) St. Symeon, chapter 46.
18) St. Dionysius, Complete Works, Classics of Western Spirituality, Colm
Luibheid, trans., New York: Paulist Press, 1987, chapter 3, III; 14.
19) Ibid, II
20) Bishop Theophilus. A Short History of the Christian Church and the
Rituals of the Eastern Orthodox Church, San Francisco, Douglass Brothers,
1934, 46.
21) St. Germanos of Constantinople, On Divine Liturgy, Paul Mayendorff,
trans., Crestwood, New York: St. Vladimir's Seminary Press, 1984, 9.
22) Ibid, 41, r. 91.
23) Ibid, 41, r. 92.
24) St. Nicholas, 12, p. 45.
25) Ibid, 15, r. 50.
26) Ibid, 15, r. 50, 51.
27) Ibid, 15. r. 51.
28) Ibid, 32, r. 63.
29) Ibid, 25, r. 66.
30) Ibid, 25, r. 66, 67.
31) Ibid, 53, r. 119.
32) e.g. St. Symeon, Chapters 17, 47, 55.
33) Ibid, 55.
34) Ibid, 9.
35) Ibid.
36) St. Dionysius, 1:2
37) St. Symeon, 30.
38) Bishop Alexander (Semenoff-Tian-Chansky), Father John of Kronstadt: A
Life, Crestwood, NY, St. Vladimir's Seminary Press, 1979, 50.
39) Ibid, 47.
40) Bishop Augoustinos of Florina, On the Divine Liturgy: Orthodox
Homilies, Asterios Gerostergios, trans., Belmont, MA, Institute for Byzantine
52
and Modern Greek Studies, 1986, I: 182-185.
41) Ibid, II: 95
42) Sokolof, Archpriest, D., A Manual of the Orthodox Church's Divine
Services, Jordanville, NY: Holy Trinity Monastery, 1975, 49.
43) Bishop Theophilus, 41.
44) St. Symeon, 17.

[Нуглашица]

ПРИЛОГ 1

1 Услед чињенице да многи противници традиционалне праксе тихог читања тајних молитава указују на текст св. цара Јустинијана, аутор овог чланка је, на захтев свог парохијског свештеника, оца Данијела Мештера, потражио изворни текст законског прописа. Захваљујући помоћи Јонатана Наумана, који је пронашао грчки и латински текст, као и светим оцима манастира Светог Григорија Паламе који су љубазно пристали да преведу текст, у могућности смо да споран текст штампамо у целини. Као што је утврђено у чланку, није спорно да је Јустинијан уистину веровао да би тајне молитве требало читати наглас. Међутим, оно што је јасно већ из прве реченице овог текста, јесте чињеница да је Јустинијан покушавао да озакони нову праксу. Он није, дакле, покушавао да потисне нову праксу њиховог тихог читања, као што су многи тврдили. Грчки и латински текст разликују се само у избору три неважне речи. У грчком тексту читамо:

''Као додатак овоме, ми заповедамо епископима и презвитерима да божанску Проскомидију и молитву приликом св. Крштења не врше тихо, него гласом који може да чује већина верног народа, тако да душе слушалаца подстакну на веће покајање и на прослављање Господа Бога, јер тако учи божанствени апостол, рекавши у Првој посланици Коринћанима: Ако благосиљаш духом, како ће онај који заузима место обичног верника рећи 'амин' на твоје благодарење, кад не зна шта говориш? Јер ти добро благодариш, али се други не изграђује (1. Кор. 14; 16-17). Из тог разлога, прикладно је да молитве на Проскомидији и друге молитве буду изговорене гласно од стране најпоштованијих епископа и свештеника а упућене нашем Господу и Богу Исусу Христу, заједно са Оцем и Светим Духом; најпоштованији свештеници би требало да знају да ће, ако пропусте било коју од ових молитава, морати да дају одговор на Страшном суду нашег великог Бога и Спаситеља Исуса Христа, и ако откријемо ове ствари нећемо ћутке прећи преко њих, нити ћемо их оставити некажњене. Исто тако заповедамо старешинама провинција да, уколико виде да се неки од наших закона ниподаштава, подстакну митрополите и друге епископе да сазову горепоменути сабор и да испуне све што је до сабора а што смо заповедили садашњим законом: ако пак виде да они то одлажу, онда треба да обавесте нас, како би од нас потекло одговарајуће поправљање оних што одлажу сазивање сабора; нека саме старешине и њихови потчињени знају да ће, уколико се не буду придржавали ових заповести, бити изложени најстрожијим казнама. Садашњим законом потврђујемо све оно што смо озаконили у различитим уредбама које се тичу епископа, презвитера и осталог клира, а такође и оних који управљају коначиштима, прихватилиштима, сиротиштима и осталим светим домовима.

Епилог. Нека Ваше превасходство пожури да дозна све што смо одлучили и објавили кроз овај божански закон помоћу едикта достављених на уобичајена места у царском граду, и нека их разјасни старешинама провинција''.


ПРИЛОГ 2

Уважени г. Кватроне/.../
Независно од специфичног контекста у којем је писао свети Јустинијан и од специфичних питања којима се обратио када је састављао ове редове, унутар Цркве данас постоји озбиљно погрешно мишљење које је постало веома распрострањено, а према којем древни текстови, као што је овај о којем је овде реч, могу бити истакнути као оправдање за „повратак“ литургијској пракси каква више није уобичајена у Православљу. Ако је то мотивисало Ваше занимање за ове речи св. Јустинијана, дозволите ми да Вас упозорим на грешке које су у основи оваквог приступа.

Православна црква је Тело Христово, јединствени богочовечански организам. Њу покреће Свети Дух, и Он, будући савршени Бог, савршено је надахњује док се она органски развија кроз историју. То значи да је садашња пракса Цркве непосредни резултат богонадахнутог сазревања. Према томе, ако се осврнемо на протекли период њеног живота, видећемо да су у Цркви често „израстале“ извесне литургијске праксе (при чему је, наравно, увек био очуван њен интегритет и идентитет). У том случају речи апостола Павла можемо да тумачимо на еклисиолошки начин: „Кад бејах дете, као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах, а кад сам постао човек одбацио сам што је детињско“ (1. Кор. 13; 11). То не значи да хоћемо да кажемо да је рана Црква на било који начин била инфериорна у односу на Цркву наших дана и нашег времена. Не, нипошто; као што је ваплоћени Христос увек био, јесте и биће савршени Бог и савршени човек - било да је Новорођенче Које лежи у јаслама, Дечак Који проповеда у храму или одрасли ваплоћени Бог Који се враћа на облацима славе - тако и Црква -само Његово Тело - „узраста у човека савршена, у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4; 13).

Према томе, литургички аргументи засновани на претпоставкама да ономе што је древно аутоматски треба дати предност или да је оно више ''православно'' од онога што је сада присутно, у темељу треба да буду одбачени. Као илустрација за ово може да послужи примање Светих Дарова. У раној Цркви, пречисто Тело Христово је, током Светог Причешћа, полагано непосредно у руке верујућег. Као што знамо, ову праксу је потиснула она која је постала уобичајена: употреба кашичице да би се причестили верујући. Зашто је дошло до ове промене? У својој божанској мудрости, Свети Оци су разумели да су многи нови хришћани недовољно зрели у односу на поштовање Евхаристије. Многи би узимали Тело Христово и, уместо да га одмах поједу, чували су га за касније, за сујеверну па чак и богохулну употребу. Зато је са промислитељском опрезношћу одлучено да се Свети Дарови деле на такав начин да приморају верујућег да Светом Причешћу приступи са доличним благочашћем и брижношћу. Према томе, уследила је употреба кашичице.

Као и још неколико литургијских пракси које су некада биле заједничке васцелом Православљу - подизање руку током молитве, размена целива мира, итд. - примање Тела Христовог непосредно у руке Црква сада омогућује једино онима који имају благодат свештенства - јерарсима, свештеницима (презвитерима) и ђаконима. Исто се може применити и на слушање тајних молитава током Литургије. Ако су некад тајне молитве и могли да чују сви верујући, то више није случај. Следећи непогрешиво руковођење свога Духа, Црква је одлучила да је за њена чеда духовно корисније да не чују те молитве. Према томе, сваки покушај да се у савремено Православље поново уведу старе литургијске праксе које су природно изашле из употребе током сазревања Цркве, представља новачење и насиље над самим Предањем. /…/

Јеромонах Григорије
Православни живот 4/1996.
превод са енглеског: А. П.



БИБЛИОГРАФИЈА:

St. Agapius and St. Nicodemus, compilers, The Rudder, d. Cummings, trans.
Chicago: The Orthodox Christian Educational Society, 1983

Bishop Alexander (Semenoff-Tian-Chansky), Father John of Kronstadt: A
Life, Crestwood, NY, St. Vladimir's Seminary Press, 1979

Bishop Augoustinos of Florina, On the Divine Liturgy: Orthodox Homilies,
Asterios Gerostergios, trans., Belmont, MA, Institute for Byzantine and
Modern Greek Studies, 1986

Bouyer, Louis, Eucharist: Theology and Spirituality of Eucharistic Prayer,
Charles Underhill Quinn, trans., Notre Dame:University of Notre Dame
Press, 1968.

St. Dionysius, Complete Works, Classics of Western Spirituality, Colm
Luibheid, trans., New York: Paulist Press, 1987.

St. Germanos of Constantinople, On Divine Liturgy, Paul Mayendorff, trans.,
Crestwood, New York: St. Vladimir's Seminary Press, 1984.

Kovalchuk, Feodor, S., ed. Abridged Typicon, 5,. Canaan, PA: St. Tikhon's
Seminary Press, 1985.

Kucharek, Casimir, The Byzantine-Slav Liturgy of St. John Chrysostom: Its
Origin and Evolution, Allendale, NJ, Alleluia Press, 1971.

St. Nicholas (Cabasilas). A Commentary on the Divine Liturgy. J. M. Hussey
and P. A. McNulty, trans., London, SPCK, 1983.

Sokolof, Archpriest, D., A Manual of the Orthodox Church's Divine Services,
Jordanville, NY: Holy Trinity Monastery, 1975.

St. Symeon of Thessalonica, Treatise on Prayer. An Explanation of Services
Conducted in the Orthodox Church. H. I. N. Symmons, trans. Brookline, MA:
Hellenic College Press, 1984.

Bishop Theophilus. A Short History of the Christian Church and the Rituals
of the Eastern Orthodox Church, San Francisco, Douglass Brothers, 1934.