Хашки трибунал пресудом државном врху Србије дао је Атлантском пакту и његовим водећим силама оно што им је до тада недостајало - за обичан свет уверљиво оправдање агресије која је извршена и тешких злочина који су у међувремену почињени, почев од најтежег злочина против мира.ЈОШ ПРИЛИКОМ ОСНИВАЊА ХАШКОГ ТРИБУНАЛА ПОЛАЗИЛО СЕ ОД УВЕРЕЊА ДА ЋЕ ОН БИТИ ПОЛИТИЧКА, А НЕ ПРАВНА УСТАНОВА.За разлику од наших приглупих, а најчешће и покварених америчких и бриселских подрепаша који и дан-данас тврде да је Међународни кривични суд за бившу Југославију, познатији као Хашки трибунал, ваљан и поштовања достојан међународни суд, сами амерички званичници никада нису подлегали таквим илузијама. У ствари, још приликом оснивања Хашког трибунала полазило се од уверења да ће он бити политичка, а не правна установа. Тако је овај Трибунал оквалификовао и Мичел Шарф, човек који је по налогу Мадлен Олбрајт сачинио изворни Статут овог суда. Октобра 1999. године он је у „Вашингтон посту“ написао да је „овај Суд у (америчкој) влади доживљен као ништа мање него смицалица (девице) за односе са јавношћу и као потенцијално корисно политичко оруђе“ (наведено према Мицхаел Мандел, „Тхе Хагуе Трибунал. Милосевиц хас а поинт“, Тхе Глобе анд Маил, Јулy 6, 2001). То поред осталог потврђује и начин на који је подигнута оптужница против Слободана Милошевића.
ОПРАВДАЊЕ АГРЕСИЈЕ После релативно кратке усмерености борбених авиона Атлантског пакта на искључиво војне циљеве, показало се да се таквим бомбардовањем не може сломити дух отпора нашег народа и његова влада присилити на капитулацију. То је навело команданте Атлантског пакта и шефове његових водећих сила да пређу на масовно бомбардовање цивилних циљева, па макар оно било изведено и недопустивим средствима. Потом су уследила бројна разарања цивилних објеката, а слике мртвих и рањених цивила обилазиле су свет, што је довело до видног јењавања подршке западне јавности овој убилачкој политици најмоћнијег војног савеза.
СУЂЕЊЕ У ХАГУ ЈЕДИНСТВЕН ПРИМЕР ЈЕ У НОВИЈОЈ ИСТОРИЈИ ДА НАПАДАЧ, КОЈИ ЈЕ ПРВИ ИЗВРШИО НАЈСТРАШНИЈИ ЗЛОЧИН ПРОТИВ МИРА, ОПТУЖИ НАПАДНУТОГ ДА ЈЕ И ОН ВРШИО ЗЛОЧИНЕ.У том пресудном тренутку ваљало је нешто учинити што би повратило подршку западне јавности даљем бомбардовању Југославије које не двоји цивилне и војне циљеве и уверљивије оправдати злочин против мира и друге злочине који су у међувремену почињени. А ко би то боље могао да учини од Хашког трибунала - те „смицалице за односе са јавношћу“ и „потенцијално корисно оруђе“?
Дана 20. априла 1999. године, у јеку жестоког бомбардовања наше земље, Луиз Арбур, главни тужилац Хашког трибунала, посетила је Робина Кука, британског министра спољних послова. Том приликом, какве ли ироније, овај упорни бранилац агресије на нашу земљу предао је Луиз Арбур документе о српским ратним злочинима, да би затим на заједничкој конференцији за штампу изјавио: „Намеравамо да се усредсредимо на ратне злочине који су почињени на Косову и нашу одлучност да оне који су одговорни приведемо правди“ (наведено према Цхистопхер С. Херман, „Ан Униндицтед Wар Цриминал, Лоиyсе Арбоур анд тхе Интеранатионал Цримес Тибунал“, З Магазине, Фебруарy 2000, страна 26).
То је заиста био јединствен пример у новијој историји ратовања да нападач, који је први извршио најстрашнији злочин против мира, оптужи нападнутог да је и он вршио злочине после напада којем је био подвргнут.
Оно што је после тога уследило уверљив је доказ о двојним мерилима која Хашки трибунал примењује. Док је за подизање оптужнице против хрватских злочинаца у Медачком џепу било потребно скоро осам година, за подизање оптужнице против Слободана Милошевића и још четворице југословенских и српских званичника било је довољно само 37 дана. Већ 27. маја 1999. године Луиз Арбур је подигла оптужницу против Слободана Милошевића и његових најближих сарадника због злочина против човечности и повреда закона и обичаја рата, чиме је показала коме овај Трибунал превасходно служи.
Тако су Хашки трибунал и његов тужилац притекли у помоћ својим великим покровитељима баш у том пресудном тренутку. Подизањем и потврђивањем оптужнице против Слободана Милошевића дато је какво-такво оправдање агресије Атлантског пакта на нашу земљу, чиме је извршен знатан утицај на већ поколебано и подељено западно јавно мњење и омогућено не само продужење него и битно појачање бомбардовања наше земље. Тако је 27. маја 1999. године, одмах после оптуживања Слободана Милошевића и других југословенских и српских званичника, Мадлен Олбрајт изјавила Си-Ен-Ену да подигнуте оптужнице „чине веома јасним и свету и јавности наших земаља да је ово (ваздушни напади Атлантског пакта) оправдано због злочина који су почињени, а мислим да ће нам омогућити да наставимо са овим поступцима (то јест бомбардовањем)“ (Оп. цит., страна 25). А Џемс Рубин, портпарол Стејт дипартмента, истог дана је већ у „Јутарњим вестима“ Си-Ен-Ена с великим олакшањем објаснио да „овај корак без преседана… на најјаснији могући начин оправдава оно што смо чинили ових последњих месеци“ (Ибидем).
Другим речима, Хашки трибунал и његов тужилац дали су Атлантском пакту и њиховим водећим силама оно што им је до тада недостајало - за обичан свет уверљиво оправдање агресије која је извршена и тешких злочина који су у међувремену почињени, почев од најтежег злочина против мира.
ИЗВОР “Печат”
Аутор