Episkop braničevski IGNJATIJE (Midić)
NJEGOVO PREOSVEŠTENSTVO
EPISKOP BRANIČEVSKI
IGNJATIJE (MIDIĆ)
Dr IGNATIJE (Midić), episkop požarevačko-braničevski i profesor dogmatike i etike na Bogoslovskom fakultetu Srpske pravoslavne crkve u Beogradu spada u danas najistaknutije pravoslavne bogoslove i mislioce mlađe generacije. Njegovi eseji, članci, ogledi, studije, učešća na teološko-naučnim skupovima, predavanja i propovedi, intervjui u listovima, već duže vremena privlače posebnu pažnju. Može se tvrditi da je Pravoslavna Crkva u njemu dobila jednog istinskog Oca i Učitelja, umnog i autentičnog pravoslavnog teologa čija reč i misao imaju preobražavajuću moć.
Episkop Ignatije (kršteno ime Dobrivoje) je rođen 17. oktobra 1954. g. u Knez Selu, opština Niš. Posle osmogodišnje škole koju je završio u rodnom mestu, upisao se u Bogosloviju Svetog Save u Beogradu 1969. g. i istu završio 1974. godine sa odličnim uspehom. Studije teologije je nastavio 1976. g. na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu i okončao ih 1980. g. Već tada je, u toku fakultetskih studija, pokazivao izuzetan bogoslovski dar, intelektualnu hrabrost i radoznalost, kritički duh, oštroumnost, smisao da anticipira prava i suštinska pitanja — sve ono što je neophodno za jednog dobrog bogoslova i naučnika. Ni tada se nije mirio sa ideokratskim i dogmatskim mišljenjem, sa "školskom" i "akademskom" teologijom i ustaljenim tipom mišljenja. Pored studija teologije proučavao je i filosofiju, logiku, istoriju, književnost, umetnost... Po blagoslovu episkopa niškog Irineja i preporuci Svetog arhijerejskog sinoda, sadašnji episkop braničevski, odlazi 1981. g. na postdiplomske i doktorske studije iz sistematske teologije na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Atini. Susret sa pravoslavnom teologijom i narodom u Grčkoj, sa duhovnim i egzistencijalnim iskustvom Svete Gore, gde je često odlazio za vreme studija, u mnogome su izmenili njegov život. Tamo je osetio i doživeo u svoj punoći ekumenske dimenzije pravoslavnog bogoslovlja, svu dubinu, širinu i lepotu Pravoslavlja. Taj novi ambijent još više je pojačavao njegovu ljubav prema Hristu koju je počeo da razvija još od kada je ugledao ovaj svet, zahvaljujući roditeljima, posebno majci; zatim ljubav prema monaškom životu i pravoslavnom bogoslovlju.
U Grčkoj su mu učitelji na prvom mestu postali Sveti Oci. U toku svog boravka tamo danonoćno je proučavao njihova dela. Saživljavao se sa njima, razgovarao, postavljao im pitanja, išao "putevima Otaca" i udubljivao se u njihov način mišljenja i života. Njegovu posebnu ljubav i pažnju su privlačili Sveti Jovan Bogoslov, Apostol Pavle, Sveti Ignatije Bogonosac, čije je ime uzeo na monašenju, Veliki Kapadokijski Oci, Sveti Atanasije Veliki, Grigorije Palama i posebno Sveti Maksim Ispovednik. Od savremenih teologa posebno je proučavao dela Georgija Florovskog, episkopa zahumsko-hercegovačkog Atanasija (Jevtića), mitropolita pergamskog Jovana (Ziziulasa) i drugih. Svi oni danas govore kroz njega na jedan izuzetno lep način. Pa ipak, bogoslovlje Svetog Maksima i bogoslovlje mitropolita Jovana (Ziziulasa) na njega su ostavili najdublji trag. Susret i prijateljstvo sa Jovanom Ziziulasom smatra i sam za poseban Božji dar.
Pored teologije je, na Atinskom univerzitetu, studirao vizantijsku književnost i antičku filosofiju, proučavao dela savremenih egzistencijalista (ponajviše Ž. P. Sartra) i personalista. Privlačila ga je i savremena fizika, naročito radovi Ajnštajna i Hajzenberga, zatim moderni rimokatolički, protestantski i anglikanski teolozi, posebno Panenberg i Torans. Oduvek je smatrao da teologija ne može da ignoriše druga znanja i nauke, i obratno. Teologija je za njega bila i ostala katoličansko znanje koje ima značenje i važenje za sve. On je razume kao sveobuhvatno viđenje Boga, sveta i života, a ne kao parcijalno. "specijalističko" znanje, ili kao jednu među mnogim naukama.
U toku doktorskih studija u Grčkoj, a i kasnije, sve do sada, posebno se bavio problemom eklisiologije, svakako u kontekstu trijadologije, hristologije, pnevmatologije i eshatologije. Pitanje Crkve za njega nije naučno ili akademsko pitanje, već prvenstveno pitanje života ili smrti. Crkveni način postojanja je tip ljudske egzistencije kojim se prevazilazi smrt. On zato uvek i govori o Crkvi i Liturgiji, što su za njega gotovo sinonimni pojmovi. Za temu svoje doktorske disertacije odabrao je "Tajna Crkve — Sistematsko-erminevtički pristup tajni Crkve po Svetom Maksimu Ispovedniku", koju je uspešno odbranio 1987. g. na Atinskom univerzitetu. Taj njegov rad izazvao je veliku pažnju u grčkim teološkim krugovima. Tim povodom bilo je i polemika i oprečnih mišljenja, što govori o vrednosti njegove disertacije koja, nažalost, još nije prevedena na naš jezik.
Posle doktorskih studija i odbranjene disertacije episkop Ignjatije se vraća u otadžbinu i gotovo odmah po povratku je 1988. g. izabran za docenta na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, prvo za predmet etiku, a potom, posle smrti profesora dr Stojana Goševića i za dogmatiku. Zamonašio se 1991. godine. Iste godine je rukopoložen za jerođakona a zatim i jeromonaha. U međuvremenu je, u dva navrata po šest meseci, boravio u Nemačkoj na specijalističkim studijama iz eshatološke teologije. Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve ga je izabrao za predstavnika Srpske crkve u Međupravoslavnoj komisiji za pripremu Velikog sabora. Odmah je počeo da učestvuje na brojnim domaćim i međunarodnim naučnim i teološkim simposijumima i javnim tribinama. Izabran je i za člana Redakcije uglednog teološkog časopisa na srpskom jeziku "Teološki pogledi". Počeo je da sarađuje i objavljuje svoje radove u brojnim domaćim i stranim stručnim čaoopisima.
Iako veoma mlad o. Ignjatije je izabran za episkopa braničevskog 1994. g. na redovnom zasedanju Arhijerejskog sabora Srpske crkve. Njegov izbor za episkopa bio je veliki i radostan događaj za našu pomesnu Crkvu, posebno eparhiju braničevsku. Njegovom izboru za arhipastira Crkve Hristove obradovale su se Carigradska Patrijaršija i Grčka Crkva, što su potvrdili i kroz svoje predstavnike na njegovoj hirotoniji.
Mnogi sveštenici, monasi i monahinje i pravoslavni vernici iz Braničevske eparhije govore da se sa njegovim dolaskom "događa nešto novo". Osećaju da je on "prvi" samo u služenju, da im daje celo svoje biće, da mu je jedini cilj da izgrađuje Crkvu Božju kao živu liturgijsku zajednicu i Telo Hristovo. U njemu vide Oca i Učitelja Crkve u punom i pravom smislu tih reči. (Episkopski dvor u Požarevcu je, kažu, postao dom svih koji žele da u njega uđu. U njemu uvek možete sresti decu, bilo da se igraju, bilo da slušaju pouke ovoga episkopa.
Među studentima episkop Ignjatije je jedan od najomiljenijih profesora čija se predavanja ne propuštaju. U Savetu profesora je poštovana i uvažavana ličnost. On je čovek burnog temperamenta, nekad ume i da "plane", ali, u tome nema srdžbe i gneva. Njegovi prijatelji najbolje znaju koliko im je privržen i odan, koliko je prostrano i široko njegovo biće, koliko ume da ceni i poštuje svaku ljudsku ličnost. On u njima gleda ikone Hristove, a Hristos je za njega sve, zato toliko i govori o Hristu i ličnosti. I ne samo to. On sam nastoji da svojim likom Hrista pokazuje. Zato mnogi, posebno mladi ljudi, u njegovom prisustvu osećaju nebesku radost.
Njegovi radovi i misao su oslobođeni suvišne "citatologije", nepotrebnih reči i fraza, konfesionalnog, moralističkog i psihologističkog duha. On ne "interpretira" druge, ne zaklanja se iza autoriteta, što je u ime "naučnosti" postao manir mnogih teologa, posebno onih koji su tek na početku svoga bogoslovsko-naučnog rada. Nije sklon naučnom "kanibalizmu" i teološkom "sikretizmu". Episkop Ignatije prihvata "rizik" i hrabro, jasno i uverljivo izlaže svoju misao, svedoči ono što je u iskustvu vere doživeo i saznao, ostavljajući drugima da procenjuju i ocenjuju samo njegovu bogoslovsku misao. On mnogo ne "citira" Oce, ali se zato trudi da bude na "putevima Otaca", da misli na svetootački način i živi životom Otaca. Stiče se utisak da se u tome ogleda njegova vernost Predanju Crkve i Svetim Ocima. Oci su stalno kod njega odsutno-prisutni. Poput njih on se muči i rve sa svim životnim i egzistencijalnim problemima sveta i života. U nečemu je sličan jednom broju teologa 20. veka ali ni sa jednim identičan. On je autentična ličnost i pojava.
Teologija je za njega "hleb života". On bogoslovski misli. Kako misli trudi se da tako i živi. Zato mu je reč aktuelna, savremena i životna. Ona ima preobražavajuću moć i snagu. Sve što je napisao i izgovorio, prethodno je doživeo. Njegova teologija je njegova molitva i doksologija. Sa njim se čovek može neslagati ali mu se ne može neverovati. Uvek se trudi, i u velikoj meri uspeva, da pokaže da dogmati Crkve, koje je "akademska" i "kabinetska" teologija redukovala na "formule" i "definicije", imaju životno i egzistencijalno značenje i važenje za savremenog čoveka. Samo Bog i on znaju koliko mu biće čezne i vapi za bogoslovskim razgovorom i dijalogom. On pati i strada, kao starozavetni Jov, što je to, sticajem mnogih okolnosti, kod nas svedeno na najmanju moguću meru.
dr Radovan Bigović
(preuzeto iz predgovora knjige "Sećanje na budućnost")